Postoje ljudi koji funkciju doživljavaju kao privilegiju i oni koji je nose kao obavezu. Stevan Bakić pripada ovoj drugoj grupi. Kao gradonačelnik Subotice, godinama je mnogo davao svom gradu, ali nikada nije imao potrebu da o tome govori glasno. Njegov rad nikada nije bio vođen željom za ličnom promocijom, već iskrenom namerom da pomogne ljudima i unapredi sredinu u kojoj živi.
Bakića poznajem godinama. Ne samo kao gradonačelnika, već pre svega kao čoveka. Kao nekoga ko se uvek odazivao na svaki poziv medija, bez zadrške i bez kalkulacija. Uvek spreman za razgovor, otvoren, korektan i dostupan. U vremenu kada mnogi beže od pitanja i odgovornosti, on je razumeo koliko je važno imati dijalog sa javnošću i poštovati građane.
Ono što Stevana Bakića izdvaja jeste njegova ljudskost. Čitav život pomagao je ljudima — tiho, nenametljivo, bez potrebe da se time hvali ili traži priznanje. Mnoga dobra dela ostala su daleko od očiju javnosti, jer nikada nije verovao da humanost treba da bude marketinški alat.
Subotica za njega nije samo grad kojim upravlja, već zajednica ljudi za koje oseća ličnu odgovornost. Blizak običnom čoveku, uvek spreman da sasluša, razume i reaguje. Njegov odnos prema gradu i građanima zasniva se na poštovanju, radu i kontinuitetu, a ne na velikim rečima.
U vremenu kada se često zaboravlja da je politika, pre svega, služenje ljudima, Stevan Bakić ostaje primer da je moguće voditi grad sa dostojanstvom i srcem. Bez buke, bez samohvale, ali sa jasnim tragom koji ostaje.
Takvi ljudi ne traže priznanja — ali ih zaslužuju.
/Jadranka Jevtić